“Dete je bilo obučeno u jednu benkicu bele boje, ispod benkice bela košuljica, a preko ove odeće jedna pletena benkica sa kapom, iz dva dela, bele boje i četiri komada “tetra” pelena. Dete je bilo uvijeno u jedno ćebe belo-plave boje. U liftu, tj. u ćebencetu, stajala je jedna boca bebi pudera”.
Ostavljen kao novorođenče, nađen u liftu zgrade u Ulici kraljice Natalije u Beogradu, davne 1977. godine. Datum: 29. april, u 23.40 sati. Iako zvuči kao početak neke filmske priče, ovo je sudbina koja je zadesila Milana Popovića (46), koji je imao oko mesec dana kada su ga u liftu, na poziv komšija iz zgrade, našli milicioneri Šeste stanice milicije Stari grad.
Gotovo pet decenija kasnije, Milan ima srećan i ispunjen život. Oženio se, dobio dva sinčića i preselio u Španiju, gde živi godinama. O svojoj nestvarnoj priči, detinjstvu, ali i razlozima zbog kojih želi da upozna svoju biološku majku, Milan Popović govorio je nedavno za “Blic”.
Na početku razgovora, naš sagovornik navodi da je o svojoj sudbini čuo od usvojitelja. A sve je počelo u sirotištu u Zvečanskoj gde je boravio nekoliko meseci. Tamo ga je odveo Ilija Glušac, policajac koji ga je pronašao, kada su im se putevi ukrstili, baš tog aprila 1977. godine.
Obišao lift u kojem su ga našli
Milan je obišao zgradu u kojoj je nađen kao beba. Zvonio je na interfon čoveku koji ga je našao, ali je ovaj, uplašivši se nepoznate osobe koja dolazi usred korone, pripretio da će pozvati policiju. “Ipak sam ušao, a njemu sam posle poslao pismo. On se izvinjavao: “Izvini, dečko, kako da se ne sećam. Stalno mislim o tebi.” U kontaktu smo i dan-danas”, kaže Milan: “Nisam imao nikakve emocije kad sam ušao u zgradu. Jedino sam pomislio, još će policija da me uhapsi, a imam avion za tri sata”, dodaje uz smeh.
Danas kaže da ima lep život, da su ga obožavali roditelji usvojitelji, putovao je, radio, oženio se, ima dvoje dece, nastanio se u Španiji i… I nakon 46 godina započeo je potragu za biološkim roditeljima, pre svega majkom, kojoj želi da kaže da joj ne zamera.
“Čovek iz zgrade je pozvao lift. Lift se otvorio, a u njemu je bila beba. Bio je u šoku, pričao mi je kasnije. Zvao je policiju. Došli su, odvezen sam u sirotište u Zvečanskoj. Prvo ime mi je bilo Ilija po policajcu koji je došao u patroli.Kad sam tačno rođen – ne znam. Pedijatri nisu bili sigurni. Rekli su da imam oko mesec dana, pa su izabrali da mi datum rođenja bude 1. april i, verujte, dobro su odredili – ceo moj život je ‘aprililili'”, priča Milan sa osmehom.
U Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine “Zvečanska” proveo je nekoliko meseci, a onda su došli usvojitelji Svetlana, profesorka engleskog, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik. Od tri bebe izabrali su njega. Malog Iliju su nazvali Milan i odveli u Niš. Čuvali su ga kao malo vode na dlanu. Bio je srećan. Ništa mu nije nedostajalo. Od kada zna za sebe, zna da je usvojen. To nikad nije bila tajna.
“Kao mali nisam osetio nedostatak bioloških roditelja. Imao sam sve što mi treba. Priznajem, bilo je, tu i tamo, nekih klinačkih zadirkivanja. Ranije, u to doba, ljudi se nisu ni razvodili, a kamoli usvajali decu. Tako da je to sve, sad razumem, bilo dosta neobično za komšiluk i rodbinu. Ništa od toga nije ostavilo neku traumu na meni, međutim, možda je sve to ipak uticalo da izrastem u solo igrača – nikad me nije bilo briga šta neko drugi misli i šta će da kaže. Ako se nešto loše desi, vodim se onom: “Idemo, sutra je novi dan!” I onda osmeh i stav: “Sve je u redu, borimo se, živimo, radujemo!”
Milan je završio srednju školu, odslužio vojsku, i to na Kosovu i Metohiji – u Uroševcu i Prizrenu, u periodu kad je bilo “gusto”, a potom je upisao fakultet za menadžment, ali neki nemir terao ga je da ode iz Srbije. “Nakon bombardovanja više nije bilo osmeha. Bila je loša atmosfera. Nije toliko bio problem u novcu, mada ga je odjednom bilo mnogo manje. Sve što sam hteo je da se svakog dana makar malo smejem.
Pokidala me je mogućnost da imam brata
Milana, iako racionalnog čoveka, uznemirio je jedan događaj koji će zauvek pamtiti. “Pre nego što sam se oženio Ivanom, zabavljao sam se s devojkom iz Crne Gore. Jednom prilikom ona je pričala sa ženom koja se bavi numerologijom. Toj, koja ne zna ništa o meni, ispala je olovka iz ruke kad joj je dala moje podatke. “Kaži mu da ne mrzi, kaži mu da je najbolje što je moglo da bude, da je moralo tako i da će jednog dana ta priča sama da se otvori”, rekla joj je. Međutim, pitala ju je i: “A gde mu je brat, vidim da je dvoje dece ostavljeno?”. To me je potpuno pokidalo. Ceo život sam želeo da imam brata ili sestru i onda sam, tako, neke drugove doživljavao kao najbliže rođake. Opekao sam se puno puta. Ja sam za njih bio samo drug, oni su meni bili braća.
Sa tačno 25 nemačkih maraka u džepu otišao je prvo u Grčku. Zatim se uputio u Italiju, pa Švajcarsku, i konačno u Španiju, gde se već godinama bavi prodajom nekretnina. Oženio se Ivanom iz Smedereva i imaju dva dečaka – Aleksandra (10), koji je dobio ime po pokojnom ocu koji ga je usvojio, i Konstantina (9).
Kad se rodilo prvo dete, njegova majka Svetlana ga je podstakla da krene u potragu za svojim roditeljima: “Rekla je: ‘Sada imaš decu, trebalo bi da znaš odakle potičeš, da znaš genetiku, da, ako treba, obratiš pažnju na nešto kod dece.’ Sama je zvala sirotište. Žena koja tamo radi je rekla da joj se nikad nije desilo da je usvojitelji zovu. Ipak, zbog zaštite podataka o ličnosti, morao sam sam da podnesem zahtev, poslali su mi sve što su imali, a to je skoro ništa. Sve je počelo od tog lifta.
Međutim, desio se život. Deca su rasla, imao je obaveze oko posla, bila je korona, vreme je prolazilo… I onda je nedavno rešio da pomoć potraži na društvenim mrežama. Opisao je svoju situaciju, nadajući se da neko zna nešto o njemu. Javljali su mu se neki vračevi, lažni proroci, sumnjivi likovi, ali niko ko stvarno nešto zna o njemu.
“Majka koja me je usvojila je moja majka. Ona i dan-danas živi za mene. Otac, dok nije dušu ispustio, isto je za mene živeo, ali voleo bih da upoznam i biološke roditelje. Ne osećam nikakvu ljutnju. Imam samo pitanja na koje mogu da dobijem odgovor ili ne. I kad bih saznao ko mi je majka, ne bih joj upao u život kao grom iz vedra neba. Bio bih pažljiv. Ne želim nikoga da povredim ili uznemirim, meni ništa ne treba. Nisam ljut, mogla je da me abortira, pa da me nema. Hvala joj do neba što nije. Voleo bih da se i njoj muka olakša, da zna da je ipak sve prošlo najbolje što je moglo da bude. Teško je otići sa ovog sveta s takvim pitanjem.
Milan kaže da je najverovatniji scenario da mu je majka bila studentkinja iz unutrašnjosti koja je krila od svoje porodice da je mlada ostala trudna.
Bilo bi lepo da nađem nekog rođaka
Milan je uradio i DNK analizu preko jedne inostrane agencije koja ima veliku bazu. Nada se da će mu se neko javiti s pretpostavkom da mu je rođak, pa da će tako moći i da dokažu vezu.
“Mi ovde u inostranstvu živimo pomalo usamljeni. Svi ovi Špančići imaju neke rođake, velike porodice, a mi nemamo nikoga. Bilo bi lepo da nađem možda nekog brata, koji, eto, možda ima decu, pa bi mogli da se vidimo, a i održavamo kontakt preko telefona kad smo u Španiji.
Stil/Kurir