U poslednje vreme, osećala sam se još više usamljeno. Ponekad bih provodila sate u tišini, pitajući se kako je život izgledao pre nego što su se sve te promene desile. Da li je moguće ponovo verovati?
Jednog dana, kada sam sedela sama u svom domu, popila sam malo više nego što sam planirala. Misli su mi bile pomešane, a osećanje nostalgije je uzelo maha. I tada je zazvonio telefon. Komšija, moj prvi komšija, koji je uvek bio ljubazan i prema meni, pitao me je da li bih volela da popijemo kafu. Pomislila sam, zašto da ne? Bilo mi je drago što je mislio na mene.
Ubrzo je bio tu. Ponudila sam mu kafu, i dok smo sedili za stolom, razgovarali o svakodnevnim stvarima. Iako je bio uobičajen razgovor, nisam mogla da se otresem osećaja da sam mu nekako bitna. Njegova pažnja, ljubaznost i njegov osmijeh činili su me da se osećam… živom. U tom trenutku, u tom malom prostoru, delovalo je kao da se nešto u meni budi. Osećala sam se povezano, kao da bi sve moglo biti drugačije.
U jednom trenutku, dok sam ustajala da donesem još jednu turu kafe, on je prišao bliže. Njegov miris, toplina njegovih ruku, sve me je podsećalo na to koliko sam zapravo bila zanemarena u poslednjih nekoliko godina. Iznenada, desio se trenutak kada su naše oči bile toliko blizu i osećala sam da nešto menja u meni. Ali, nešto mi je reklo da zastanem.
„Nemoj da se ljutiš… ali morao sam da te pitam nešto“, rekao je polako, dok je uzimao moju ruku. Na trenutak sam bila paralisana, nesvesna šta da odgovorim. Ni sama nisam bila sigurna šta želim. Iako je bila iskrena i nežna njegova pažnja, postojala je ta granica koja mi je govorila da nije pravo vreme.
„Znam da je to pogrešno“, dodao je tiho. „Ali poslednjih nekoliko meseci nisam mogao da se ne zapitam…“
Njegove reči su me šokirale, ali istovremeno su otkrile duboko ukorenjenu želju u meni – želju za ljubavlju, za povezivanjem. I kao da je kroz te njegove reči, kroz sve ono što smo prolazili, postojala potreba da ispunimo prazninu koja je trajala predugo.
Zastala sam. Moj um bio je ispunjen suprotnim osećanjima – strah, želja, kajanje i emotivna haotičnost.
„Znam da je ovo teško, ali…“ govorio je tiho, gledajući me u oči. „Ne mogu više da se pretvaram da nisam primetio…“
Stajala sam u tišini, razmišljajući. Moje srce je bilo u rasulu, ali nisam želela da napravim grešku koju bih zauvek žalila. Ponekad, u momentima slabosti, najlepše stvari izgledaju poput svetla na kraju tunela, ali nisu uvek tako jednostavne. Morala sam doneti odluku, ali nisam bila sigurna kakva će biti posledica.
Na kraju, obratila sam se i smireno rekla: „Moramo da razgovaramo o ovome. Ali to nije nešto što možemo rešiti sada. Daćemo sebi vremena da shvatimo.“
Iako sam bila zbunjena, osećala sam olakšanje jer nisam donela brzopoteznu odluku koja bi mogla da se okrene protiv mene. Moje emocije su bile pomešane, ali želja da uradim pravu stvar je bila jača. Bilo je jasno da su i on i ja prošli kroz neke emotivne borbe. Međutim, znala sam da moramo da budemo odgovorni prema sebi i prema onome što bi to moglo značiti za naše živote.
Ovo je bio trenutak introspekcije, trenutak u kojem su sve moje nesvesne želje izašle na površinu, ali se nisam obavezala na ništa. Bilo je vreme da ugradim razumevanje i promišljanje u ovom odnosu, a ne samo impulsivnu reakciju.